Boje i pigmenti se mogu definisati kao obojene supstance koje se karakterišu sposobnošću da apsorbuju vidljivu svetlost i mogu preneti svoju obojenost na druge materije. Obojene supstance se mogu podeliti na neorganske i organske, a zatim na prirodne i sintetske, mada se danas mnoge obojene supstance prirodnog porekla dobijaju sintetskim putem. Najvažnija podela obojenih supstanci je ona koja ih deli na boje i pigmente.

Idealni pigmenti se karakterišu time što su nerastvorni u medijumu pomoću kojeg se nanose na neki supstrat, dok se boje potpuno ili delimično rastvaraju u takvom istom medijumu.

Razvojem organske hemije i otkrivanjem prave strukture organskih jedinjenja, struktura boja je počela da biva poznata. Ispitivanja korelacije hemijske strukture jedinjenja i njegove boje počela su sa prvim danima hemije boja. Tako je utvrđeno da pri hidrogenovanju nekih obojenih organskih jedinjenja boja nestaje. Tako je azobenzen narandžaste boje, ali pri hidrogenovanju, kada dolazi do adicije vodonika na dvostruku vezu i kada nastaje hidrazobenzen, boja nestaje i dobija se bezbojno jedinjenje. Na osnovu ovoga, smatralo se da boje imaju nezasićen karakter.

Danas je poznato da u strukturu obojene supstance ulaze hromofora, auksohroma i antiauksohroma. Auksohrome su elektron-donorske grupe (amino, alkilamino, dialkilamino, hidroksi grupa), a antiauksohrome elektron-akceptorske (nitro, nitrozo, azo, karbonilna grupa), dok su hromofore linearni ili ciklični sistemi konjugovanih dvostrukih veza. Spoj hromofore, auksohrome i antiauksohrome se naziva hromogenom:

Treba napomenuti da su organski pigmenti u vodi nerastvorne obojene supstance koje ne sadrže sulfo- i karboksi-grupu, koje inače obezbeđuju rastvorljivost. I boje i pigmenti treba da budu otporni prema različitim agensima kako u toku njihove proizvodnje tako i u toku njihove upotrebe. Najznačajnije je da pigmenti budu postojani na svetlost, toplotu, rastvarače, vodu, baze, kiseline i druga hemijska sredstva.